У Мачви не светле телефони уочи Петровдана. Деца држе лиле.
Трче. Играју. Певају. Играју се.
Тако су их стари учили!
Од својих предака сам чула да су их пред Петровдан правила деца, такмичећи се ко ће их имати више. Обично се секао мачковац или се на лескин штап стављала сувa кора дивље трешње.
Генерацију касније, оних деведестих, по селима у Мачви, лиле су обично припремали очеви и деде. Најбољи деда или отац је био онај који је свом детету направио највише, најлепше, највеће.
Двехиљадитих и лиле могу да се купе.
Деца на неки начин препознају колико је важно осветлити ноћ пред Петровдан.
Обичај паљења ватре и лила потиче из претхришћанског времена када су наши преци били многобошци и веровали су да овим обичајем одбијају зло. Христијанизацијом нестаје апотропејски карактер овог обичаја и он добија искључиво забавни карактер.
Васпитавали су нас тако да разумемо да нас Господ, свеци и анђели чувају од зла, али смо знали, да и петровданском ватром и лилама терамо то зло од наших кућа и села у којима смо одгајени. Зло се терало окупљањем и слогом одраслих, разузданим трчањем кроз село са запаљеном лилом, гласним смејањем, викањем, игром…
Зло се терало радошћу.
Мачвани чувају традицију. Васпитавају своје потомке знајући да су они ватра која растерује зло. Знају да, чувајући и васпитавајући, чувају светлост која рашчињава мрак, а тиме чувају радост.
У Мачванском Белотићу је прави дечији празник – традиционални дечији крос, деца у традиционалним народним ношњама у колу, запаљене лиле у дечијим рукама. Старији се окупе у слози. Млади се радују такмичењу и игри.
Празник је – дан празан од свега што је свакодневно.
мачвани знају да одолевају себично свим новим трендовима и налазе добре начине да сачувају традицију, детињство (онакво какво би требало да буде), радост – идентитет у времену у ком се укида јасан појам вредности.
Да бисмо све то чували како треба, ево две препоруке за читање.
