Маја Савић

У времену када се школа све чешће доживљава као бирократска обавеза, а математика као баук, појављују се људи који та уверења обарају – знањем, посвећеношћу и људскошћу. Једна од њих је Маја Савић, наставница математике у Мачванској средњој школи у Богатићу, која је својим приступом успела да формуле претвори у животне лекције, а страх од математике у самопоуздање.

Кроз овај интервју, имаћете прилику да упознате просветну радницу чија учионица није само простор за рачунање, већ и за разумевање, охрабрење и раст. Маја не подучава само бројеве – она подучава како да се мисли, како да се не одустане и како да се у сваком ученику препозна потенцијал.

Од првог школског звона до последњег часа, од изазова до признања, од личних дилема до професионалних победа – ово је прича о наставници која је математику вратила у срца младих. И не само њу.

Знање, љубав и логика – лице просвете које инспирише генерације

Шта Вас је мотивисало да постанете наставница – и зашто баш математика?

Морам признати да математика у почетку није била мој први избор. Иако сам увек са лакоћом решавала задатке — како у основној, тако и у средњој школи — тек у другом разреду средње школе почела сам да је доживљавам на другачији начин. Велику улогу у томе имао је мој наставник математике, Сретен Тешић. Он је препознао потенцијал у мени, усмеравао ме, охрабривао и припремао за такмичења. На тим такмичењима сам упознала вршњаке који су делили слична интересовања, другаре које је покретала и љубав према предмету и жеља да своје знање једног дана преносе другима. А како сам већ у школи била она која другима објашњава задатке и стрпљиво помаже, чинило се природно да тај пут и изаберем – да љубав према математици преточим у позив.

Шта Вас највише фасцинира код математике – и да ли постоји нека формула, теорема или проблем који Вас је заувек обележио?

Математика ме фасцинира јер је, за мене, најуниверзалнији језик човечанства – језик који не познаје границе, културне разлике или временске баријере. Њене законитости важе подједнако у свакој учионици света, а управо та доследност и логичка структура омогућавају нам да разумемо и објаснимо сложене појаве око нас.

Оно што покушавам да пренесем својим ученицима није само формално знање, већ свест о важности логичког и критичког мишљења. Често је у математици потребно решити проблем уз минимално датих података – што захтева креативност, истрајност и способност да се размишља „ван шаблона“. То је вештина која се примењује и ван учионице – у животу, у изборима, у доношењу одлука.

Један проблем који је на мене оставио утисак јесте чувена квадратура круга. Тај вишевековни изазов – да се само помоћу лењира и шестара конструише квадрат једнаке површине као задати круг – данас знамо да је нерешив. Али управо у тој немогућности крије се дубока лепота – јер квадратура круга није само математички проблем, већ симбол човекове тежње да разуме, упорности да покуша и мудрости да прихвати границе онога што је могуће.

Да ли верујете да је математика заиста „тежак предмет“, или је то само предрасуда?

Нажалост, веровање да је математика „претежак предмет“ једна је од најчешћих предрасуда с којом ученици улазе у учионицу – и често одустају још пре него што стварно покушају. У основи тог страха није сложеност саме математике, већ недостатак самопоуздања и континуитета у раду.

Математика тражи стрпљење, систематичност и упорност – али исто тако награђује сваки уложени труд. Моја улога као наставнице није само да пренесем знање, већ да помогнем ученицима да у себи препознају капацитет да мисле логично, корак по корак. Када ученици осете да могу да савладају оно што им је некад изгледало немогуће – тада се предрасуде топе, а почиње право учење.

Како изгледа један Ваш уобичајени радни дан у школи – од првог часа до последње белешке у свесци?

Мој уобичајени радни дан почиње доласком у школу у термину својих часова — али се не завршава звоном за крај наставе. Након часова, најчешће остајем да попуним евиденцију у дневнику, припремим наставу за наредни дан, осмислим задатке, проверим контролне.

Једна од ствари коју посебно волим у свом послу јесте то што – иако предајем исте наставне јединице годинама – ниједан час није исти. Сваки разред има своју динамику, енергију и ритам, и управо тај „живи контакт“ са ученицима је оно што ми непрестано поставља нове изазове, али и даје нову мотивацију.

Које су најлепше, а које најизазовније стране Вашег посла?

Најлепша страна мог посла је када код ученика који су се борили са математиком приметим први помак, искру разумевања или искрено интересовање. То су тренуци када видим да се труд исплатио – да сам успела да пробијем баријеру страха или несигурности и подстакнем самопоуздање. Кад ученици који су једва „преживљавали“ редовне часове почну редовно да долазе на допунску наставу, постављају питања, траже додатна објашњења – знам да се моје залагање исплатило.

С друге стране, највећи изазов је пробудити мотивацију код ученика који су незаинтересовани. Тај отпор често није само у вези са предметом – понекад је у питању несигурност, породични или социјални проблем, осећај неспособности. У таквим ситуацијама улога наставника се шири: треба бити и педагог, и психолог, и ослонац. Прићи на прави начин, са стрпљењем и поштовањем, често је много важније од самог градива.

Како изгледа Ваш однос са ученицима – шта Вас повезује, како мотивишете и најтише, и најбунтовније?

Данас, када и сама стојим испред табле, трудим се да пренесем оно што сам као ученица добила од својих наставника – поверење, подршку и инспирацију. Верујем да суштина просвете није само у преношењу знања, већ пре свега у односу који градимо са ученицима.

Свој однос са њима заснивам на узајамном поштовању, искрености и поверењу. Трудим се да чујем сваког ученика – и оне најтише, који често чекају да неко у њих поверује, и оне најгласније, који свој немир понекад само не умеју да усмере.

Најтише ученице и ученике охрабрујем, корак по корак, да изађу из своје чауре, да се огласе, покушају, погреше, али истрају. А оне најбунтовније мотивишем кроз изазове – задацима који траже више размишљања, упорности и личног ангажовања. Тако своју енергију и креативност не усмеравају у отпор, већ у напредак.

Како ученицима приближавате математику да би је волели – или бар разумели?

Трудим се да повезујем наставне садржаје са примерима из свакодневног живота. Када ученици уоче како се одређени појмови и законитости примењују у стварним ситуацијама – било у финансијама, технологији, саобраћају или природи – лакше прихватају градиво и схватају сврху његовог учења.

Такође, у свом раду користим савремене дигиталне алате – интерактивне апликације и визуелне презентације, како бих наставу учинила динамичнијом и прилагођенијом различитим потребама ученика. Сматрам да је за успешно учење важно не само да се градиво објасни на приступачан начин, већ и да се подстакне радозналост и развије дубље разумевање онога што се учи.

Да ли сте до сада добили нека признања за свој рад – и шта Вам она значе?

Као ментор ученице Иване Јоцковић, која се већ две године заредом успешно такмичи на Републичком такмичењу из математике у организацији Пољопривредних школа, заиста сам поносна и на њен труд и на резултате које је остварила. Посебно ми значи то што Ивана сада самоуверено наставља да се припрема и за наредна такмичења, а у почетку је била несигурна у своје способности,

Поред тога, веома ми значе и поруке захвалности бивших ученика и њихових родитеља – нарочито када ми се јаве након што су успешно положили пријемне испите или савладали математичке садржаје које су доживљавали као препреку. Та признања нису званична, али су за мене највреднија. Управо такви тренуци чине да овај посао има праву тежину, лепоту и смисао.

Постоји ли неки ученик или генерација коју никада нећете заборавити?

Током досадашње каријере имала сам привилегију да као одељењски старешина испратим две генерације ученика – и свака је оставила дубок траг.

Прва генерација, уз коју сам сазревала као наставник, остала ми је у посебном сећању јер смо заједно прошли кроз изазове пандемије. Тај период нас је повезао на другачији начин – кроз заједничко учење, прилагођавање и међусобну подршку. Њихов успех, остварен у тешким околностима, и даље ме испуњава поносом.

Друга генерација, са којом сам се недавно опростила, била је последња генерација царинских техничара у школи – сјајна група младих људи. Посебно су се истакле ученице које су чиниле школски хор и представљале школу у најбољем светлу, као и седморо одличних ученика и један Вуковац који су ме као разредног старешину учинили изузетно поносном.

Бити наставник у 21. веку значи прихватити да се образовање непрестано мења – и да се ми, као наставници, морамо мењати са њим. Данашњи ученици живе у свету у ком је све брзо, доступно и визуелно, па само преношење знања више није довољно. Наш задатак је да им помогнемо да у тој буци информација науче да мисле својом главом, да разликују битно од небитног и повежу знање са стварним животом.

Технологија је постала саставни део наставе и несумњиво има своје предности. Али она не може заменити оно што наставник доноси у учионицу – разумевање, присуство, подршку и способност да препозна шта се дешава „иза“ ученичке тишине или отпора. Та веза између наставника и ученика је оно што образовању даје душу – и што ниједан алгоритам не може да замени.

Које су вредности које свакодневно покушавате да пренесете својим ученицима – осим самог градива?

Поред наставног градива, трудим се да ученицима пренесем и вредности које ће им значити и ван школе – поштовање, истрајност, одговорност и веру у себе. Често им говорим да је знање једина имовина коју им нико не може одузети и да се сваки уложен труд пре или касније исплати.

Желим да схвате да неуспех није крај, већ корак у процесу учења. Ако након школовања изађу не само са знањем, већ и са већим самопоуздањем и свешћу о својој вредности, као добри и честити људи – онда знам да смо направили важан помак.

Како се носите са изазовима система, дигитализације, пажње ученика и свим променама које школа данас носи?

У времену када је пажња ученика све краћа, а око њих је безброј дигиталних садржаја, трудим се да наставу прилагодим тако да буде занимљива и доступна. Свесна сам да се свет мења и верујем да је важно искористити те промене као шансу, а не препреку.

Трудим се да дигиталне алате користим како у настави, тако и у комуникацији са ученицима, али да се не изгуби суштина. За мене је најважније да у учионици влада поверење и радна атмосфера, јер без тога нема правог учења.

Како видите будућност просвете у Србији?

Ова школска година, по много чему изазовна и турбулентна, показала је да знање има моћ да помера планине. Показала је да је знање и студирање поново у моди, што ме неизмерно радује.

То ми улива наду да као друштво можемо поново да вратимо поштовање према знању, школи и учитељу. Али, да бисмо то постигли, потребно је више од ентузијазма појединаца – потребне су системске промене, јасна подршка наставницима и мање бирократије, а више фокуса на суштину наставног процеса. Потребно је да се сви удружимо – и наставници, и родитељи и ученици како би школе постале места где се не стичу само формална знања, већ стварају самосвесни, одговорни и мислећи људи.

Шта би по Вама сваки млади човек требало да понесе из школе – без обзира на професију којом ће се бавити?

Без обзира на то чиме ће се у животу бавити, верујем да сваки ученик из школе треба да понесе упорност, радне навике и веру у себе. Школа није ту само да пружи информације, већ да пробуди жељу за учењем, истраживањем и личним развојем.

Знање се мења и надограђује, али ако из школе изађу са свешћу да увек могу више, да су креативност и труд вредности које се исплате – онда смо их припремили не само за професију, већ и за живот.

@cuvajradost Maja Savić - nagrađeni mentor - nastavnik matematike #macvanskesrednjeskole #ponossrbije #cuvajradost #fotozec #raspusttt👌🏻 #kidsoftiktok #uspeh💪 #škola #srbija #znanje #čast #ponosmačve #vukovac #takmičenje #bogatic #matematika ♬ original sound - Čuvaj radost

“Драги ученици, верујте у себе и онда када вам се чини да је нешто превише тешко. Највећи напредак често долази управо после тренутка када сте хтели да одустанете.”

Маја Савић

💡 Зашто је важно да ово видимо и делимо?

Промоција знања, образовања и младих талената није само леп гест – то је инвестиција у здраво и одговорно друштво. Зато што млади попут њих показују да вреди остати, вреди учити, вреди веровати.

Чувајмо радост. Чувајмо младе који не одустају.

Пратите нас на друштвеним мрежама и поделите ову објаву. Подршка за знање је подршка за будућност!