Марија Петровић

Марија Петровић, професорка математике и рачунарства у Мачванској средњој школи у Богатићу, већ више од деценије инспирише ученике да математику не виде као препреку, већ као прилику за разумевање света. Њен рад не престаје звоном за крај часа – она је ментор, подршка и пример генерацијама младих. У овом интервјуу сазнаћете како изгледа један наставнички дан, зашто је Питагорина теорема обележила њен пут и шта значи бити просветни радник у 21. веку.

Молимо Вас да нам кажете своје име у којој школи предајете и колико дуго сте у просвети?

Моје име је Марија Петровић, професор сам математике и рачунарства и као професор математике радим у „Мачванској средњој школи“ у Богатићу од 2011. године.

Шта Вас је мотивисало да постанете наставница – и зашто баш математика?

Одмалена сам осећала посебну привлачност према логици, тачности и структури коју математика носи – била ми је попут слагалице коју је увек могуће решити ако јој приступиш на прави начин.

Као средњошколка, делила сам предмете на оне који ми „лако иду“ и оне за које сам морала да уложим више времена и труда. Математика је била предмет који сам могла да вежбам сатима, уз музику, а да притом не осећам умор. Вероватно је управо та љубав према процесу рада пресудила да спремам пријемни из математике и упишем Математички факултет. Спој љубави према математици и жеље да помажем другима природно се претворио у позив да постанем наставница.

Шта Вас највише фасцинира код математике – и да ли постоји нека формула, теорема или проблем који Вас је заувек обележио?

Највише ме фасцинира то што је математика универзалан језик – без обзира на језик, културу или земљу, иста правила важе свуда. Она нам помаже да свет разумемо кроз бројеве, обрасце и логику.

Теорема која ми је остала у сећању као преломни тренутак јесте Питагорина теорема. Можда зато што је то прва озбиљна теорема коју се учи у школи, али и зато што је то био тренутак када сам доживела онај први прави “аха!” моменат – тренутак када све постане кристално јасно. Тај осећај желим да пренесем и својим ученицима – да математика може бити откровење, а не препрека.

Да ли верујете да је математика заиста „тежак предмет“, или је то само предрасуда?

У великој мери то јесте предрасуда, која се често преноси са генерације на генерацију. Математика може деловати захтевно, али ако се градиво правилно представи и ако ученици осете подршку, свако може да је савлада. Проблем често није у тежини садржаја, већ у начину на који се он преноси.

Како изгледа један Ваш уобичајени радни дан у школи – од првог часа до последње белешке у свесци?

Дан почињем доласком у школу у време својих часова, али како ће се дан завршити, то никад не знамо. Иако се градиво понавља из године у годину, ниједан дан у школи није исти.

Сматрам да је радни дан успешан ако сам успела да одржим часове онако како сам их планирала, али и ако сам била доступна ученицима – било као наставница, било као разредна, саветник или само неко ко ће их саслушати.

По завршетку наставе често остајем да сређујем администрацију, ажурирам друштвене мреже школе, осмишљавам маркетинг материјале или разрађујем нове задатке и активности које ће додатно мотивисати ученике. Неретко радни дан траје и до касно увече.

Које су најлепше, а које најизазовније стране Вашег посла?

Најлепши део посла је када видиш напредак – када ученик који је имао отпор према математици почне да разуме, а касније чак и заволи предмет. Имала сам ученике који су из основне школе дошли са минималним знањем, али су временом, уз рад на допунским часовима, развили интересовање и завршили техничке факултете.

Најизазовније је радити са ученицима који немају мотивацију – нарочито када знамо да проблеми често долазе изван учионице: из породичног окружења, вршњачких односа или друштвених притисака. У таквим случајевима, знање није примарни фокус, већ стабилност и подршка, и то захтева додатну посвећеност.

Како изгледа Ваш однос са ученицима – шта Вас повезује, како мотивишете и најтише, и најбунтовније?

Трудим се да најпре изградим однос поверења. Желим да знају да им нисам ту само као предавач, већ и као човек којем могу да се обрате. Сваки ученик има свој темпо, своје страхове и своје снаге – и покушавам да то препознам.

Тихима пружам сигурност да се изразе без притиска, а бунтовнима простор да покажу своју енергију на позитиван начин. Верујем да је мотивација резултат успеха – чак и малог – и да свако дете заслужује похвалу и подршку када направи корак напред.

Како ученицима приближавате математику да би је волели – или бар разумели?

Увек се трудим да покажем сврху математике кроз примере из свакодневног живота. Уз то, користим модерне технологије – апликације, визуализације, интерактивне алате – како би им градиво било доступније и ближе њиховом дигиталном језику.

Кад ученици схвате да математика није непријатељ, већ алат за решавање проблема, често се сами отварају и све лакше усвајају нова знања. Кључно је показати им да математика има смисао – и ван школског папира.

Да ли сте до сада добили нека признања за свој рад – и шта Вам она значе?

Као ментор ученици Теодори Ђуковић, која је два пута освојила 2. место на Републичком такмичењу у организацији Пољопривредних школа, доживела сам један од најпоноснијих тренутака у каријери. Била сам и део тима који је радио на издању „Збирке задатака за припрему такмичења из математике за пољопривредне школе“, што сматрам изузетно значајним професионалним доприносом.

Наравно, свако званично признање је потврда да оно што радимо има смисла. Ипак, за мене су највеће награде искрене поруке захвалности које ми стижу од ученика и њихових родитеља – то су тренуци када знам да сам заиста направила разлику.

Постоји ли неки ученик или генерација коју никада нећете заборавити?

Свака генерација ми је на неки начин посебна. За прву генеарцију коју сам извела могу рећи да смо заједно учили, расли, правили грешке и радовали се успесима. Једног ученика из те генерације, који је био најбољи у одељењу и имао сјајан потенцијал, заувек ћу памтити – јер нас је, нажалост, прерано напустио. И дан-данас се колеге и ја сетимо њега и његовог ведрог духа.

Друга генерација коју сам извела била је обележена пандемијом. Трећи разред су завршили онлајн, а у четвртом су долазили у школу у групама, са маскама и дистанцом. Много су тога пропустили – и као ђаци, и као млади људи. Често их се сетим са неком врстом туге што нису имали прилику да доживе оно најлепше што школа треба да пружи.

А последња генерација, коју сам извела ове године – она ме је испунила поносом. У одељењу са 15 одличних ученика, пет носилаца дипломе „Вук Карадзић“ и ђаком генерације, знала сам да су се труд, посвећеност и заједнички рад исплатили.

Шта за Вас значи бити наставник у 21. веку?

Бити наставник данас значи много више него преносити знање. Ми смо често и психолози, и едукатори, и узори, и раме за плакање. Свака генерација носи своје специфичности, а свако одељење тражи посебан приступ.

Морамо стално да учимо, да се прилагођавамо савременим технологијама, али да при томе не изгубимо оно најважније – људску димензију образовања. У времену када су пажња и концентрација луксуз, а емпатија се ретко негује, наставник мора да остане доследан својим вредностима и улози – да образује, али и да васпитава.

Које су вредности које свакодневно покушавате да пренесете својим ученицима – осим самог градива?

Поред знања, настојим да ученицима свакодневно пренесем важност одговорности, поштовања, искрености и рада. Трудим се да им покажем да се труд увек исплати – не увек одмах, али свакако на дуже стазе. Такође, подстичем их да не одустају лако и да грешке посматрају као прилике за учење, а не као неуспехе.

Како се носите са изазовима система, дигитализације, пажње ученика и свим променама које школа данас носи?

Трудим се да будем флексибилна и отворена за промене. Дигитални алати су постали део свакодневице – користим их не само на часовима, већ и у комуникацији са ученицима и за промоцију школе, чиме доприносим њеној видљивости и савременом имиџу.

Ипак, примећујем да пажња ученика све краће траје – зато настојим да ако их и користим да буду смислени и да задрже суштину.

Систем има својих слабости, али на њих не гледам као на препреке, већ као на подстицај да будемо истрајни.

Какву улогу има школа у формирању младог човека, а какву појединачни наставник?

Школа је оквир који пружа структуру, али наставник је онај који уноси дух, вредности и лични печат. Наставник који верује у ученика, који га подстиче и усмерава, може заувек променити његов живот. Зато верујем да појединачни наставник има велику моћ – и једнако велику одговорност – у формирању младих људи.

Како видите будућност просвете у Србији?

Пред нама су озбиљни изазови: како да мотивишемо генерације које су навикле да све добију „на клик“, како да вештачку интелигенцију користимо као алат, а не замену. Зато верујем да просвета мора постати атрактивнија професија – са бољим условима, више слободе у креирању наставе и већим поштовањем наставника.

Ако се сви заједно – родитељи, ђаци, професори и друштво – окренемо правим вредностима, школе могу постати места где се не стварају само добри ђаци, већ и емпатични, одговорни и мислећи људи.

Шта би по Вама сваки млади човек требало да понесе из школе – без обзира на професију којом ће се бавити?

Знање, али и спремност да учи даље. Школа треба да их оснажи да постану радознали, да критички размишљају, решавају проблеме и сарађују с другима. Ако изађу са самопоуздањем да постављају питања, доносе одлуке и верују у себе – онда је школа обавила свој задатак.

Ако бисте имали прилику да у једној реченици пошаљете поруку свим ученицима, родитељима и колегама – како би она гласила?

Верујем да долази време када ће знање и праве вредности засијати пуним сјајем, зато будимо толерантни једни према другима и не заборавимо да праве промене почињу малим, али искреним корацима.

@cuvajradost Marija Petrović nastavnik matematike ,,Mačvanske srednje škole" - mentor nagrađenog učenika. #ponossrbije #cuvajradost #fotozec #raspusttt👌🏻 #kidsoftiktok #uspeh💪 #škola #srbija #znanje #čast #ponosmačve #vukovac #razredna❤️ #matematika #takmičenje #bogatic #marijapetrović @fotozec & @katarina_kulezic_buk ♬ original sound - Čuvaj radost

У времену када је просвета пред бројним изазовима, приче попут ове показују да у срцу сваког великог система стоје људи – посвећени, стрпљиви и мотивисани да праве разлику. Професорка Марија Петровић својим примером показује да знање, топлина и истрајност и даље имају снагу да мењају животе. Њена посвећеност математици и ученицима не оставља равнодушним – јер она није само наставница, већ чуварка вредности које образовање чине смисленим.

💡 Зашто је важно да ово видимо и делимо?

Промоција знања, образовања и младих талената није само леп гест – то је инвестиција у здраво и одговорно друштво. Зато што млади попут њих показују да вреди остати, вреди учити, вреди веровати.

Чувајмо радост. Чувајмо младе који не одустају.

Пратите нас на друштвеним мрежама и поделите ову објаву. Подршка за знање је подршка за будућност!