Авeти без маске – уметнички осврт поводом 75 година аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“

Седамдесет пет година позориште „Јанко Веселиновић“ скида маске. Васпитава оне који се још дају васпитати. У години великог јубилеја, ова сцена смело отвара врата „Авeтима“ Хенрика Ибзена, не као класичном комаду, већ као жртвенику на коме се приноси истина. Авeти нису сенке прошлости — то су духови који живе у нама, у нашим породицама, у друштву које се и даље боји истине више него зла.

Ибзена упознајем на време. Његова дела су ми помогла да боље разумем живот, људе, конфликте — али нисам дозволила да ме учине песимистом. Напротив, оснажила ме је одлука да по сваку цену будем на страни истине и уз оне који истину бране, јер не желим да живим у свету где она није пожељна. Књижевност ме учила емпатији, алтруизму, борби, болу и помирењу; позориште, као оживотворена књижевност, давало је тексту нови живот на сцени, у извођењу, у осећању публике. А то моје поимање се само учврстило током гледања изведбе „Авeти“, да сам неколико пута поновила у себи одушевљење тихим узвиком АУ које сада покушавам да преточим у осврт.

Ибзен разоткрива друштвено лицемерје, лажну моралност и „углед“ који се гради на лажима. Данас, иако живимо у времену медија, интернета и „слободе изражавања“, многи и даље глуме срећу и моралност, док се праве истине крију иза „идеалних слика“ — било у породицама, било на друштвеним мрежама. Авeти данас могу бити у свакој породици, у свакој институцији где се истина потискује да „не би осрамотили“.

Драма „Авeти“ прати госпођу Алвинг која, након смрти мужа, одлучује да се суочи с прошлошћу и тајнама које дуго крије. Њен син Освалд враћа се из иностранства болестан, последицом наследне болести. Прошлост диктира будућност, а „авети“ — духови који прогањају живе — постају морални дугови, лажи и нерешени проблеми који се преносе с колена на колено.

У овој поставци позориште ствара визуелни језик: две столице у првом плану сведоци су свега што се ћутало. Прозирне беле завесе деле сцену као танки зид између светова — живота и смрти, истине и лажи. На столу плаво цвеће, хладна лепота, средиште таме. Авeт није метафора — присутно је биће: чује се, преврће испод стола као покојник у гробу, закључан као под тоном бетона, подсећа да грех никад не мирује. Регина стоји између мајке и сина — између живота и смрти, нада која касни, плаха и одлучна, чека свој тренутак.

Мајка воли чак и када зна да љубав више не спасава. Освалд, млад и леп, у свом последњем трку низ публику, не бежи — ослобађа се. Његов осмех у тренутку смрти није лудило, већ спокој. Регина остаје и покрива белим чаршафима прошлост. Све је тихо, све је чисто. Белина из мрака није крај, већ прочишћење.

Авeти у овој поставци нису упозорење — већ позив на буђење. У времену када је истина непристојна, а исправан избор делује као злочин, уметност остаје уточиште правде. Ибзен нас учи да смисао можда једино лежи у томе: истину изговорити наглас, чак и када нас то кошта.

Свака сцена, сваки тренутак, сваки монолог био је доказ изузетне глумачке дисциплине и енергије. Похвале сваки глумац заслужује, јер сви су својим присуством и ангажманом оживели текст, дали му душу и емоцију. Али посебно морамо истаћи Мину Шанковић као госпођу Алвинг. Њена интерпретација је истинско ремек-дело — снажна, рањива, мученичка и људска у исто време. Она нас тера да осетимо тежину истине, бол прошлости и величину љубави која не престаје ни пред најтежим искушењима. Тера нас да се запитамо да ли постоји још нека љубав која није лицемерна поред љубави мајке према детету.

Публика Мачве је била почаствована да буде сведок овог спектакла. „Авeти“ су отворили Мартинове дане. Уколико смо на прагу буђења, онда је ово представа која је сусрет са собом, са сопственом истином, са прошлошћу и са могућношћу да из ње извучемо смисао.

Позориште „Јанко Веселиновић“ поново показује да је место где истина може да се изговори гласно, а уметност остаје вечна.