Ђак генерације ОШ ,,Јанко Веселиновић" (Црна Бара)
Анђелка Весић – када поново поверујеш у свој сан
Трећи пут са нама дели своју причу – о знању, упорности и победи над сопственим границама
„Победила сам себе из осмог разреда, а то је заправо највећи успех.“
Драги чувари радости,
Моје име је Анђелка Весић. Надам се да ме се сећате. Била сам ђак генерације у Основној школи „Јанко Веселиновић“ у Црној Бари пре две године.
За те две године свашта се издешавало, а сада бих пре свега говорила о другој години средње школе коју сам недавно завршила.
Похађам смер фармацеутски техничар у Медицинској школи „Др Андра Јовановић“ у Шапцу.
📚 Друга година – нови изазови
Друга година важи за једну од најтежих у средњој школи и то свакако не бих порекла. Труд и рад су више него неопходни за жељени успех – успех који сам успела да задржим.
Такође, великом успеху доприносе и добри предавачи којих у мојој школи и те како има.
🧬 Повратак једној старој љубави
Ове године одлучила сам да се поново препустим једној давно завољеној авантури, а у питању је такмичење из биологије.
Као што сам говорила и када сам завршила основну школу, биологија ми је и даље један од омиљених предмета.
Али средња школа као таква није ни близу основној школи, што такође важи и за такмичења у њој.
🔬 Корак више
Прво бих волела да напоменем да на такмичењима из овог предмета право учешћа имају ученици из свих средњих школа, мада највише ученика долази из гимназија, јер програм за такмичење захтева гимназијско знање.
То је од почетка значило да ми, ученици средњих стручних школа, поред свог редовног програма из биологије, морамо да прелазимо и гимназијско градиво и учимо из њихових уџбеника.
„Није ме зауставило то што је пут био тежи. Управо ме је то натерало да покушам.“
🌱 Први корак – школско такмичење
Све је кренуло од школског такмичења. Области су биле две веома тешке теме – људска и популациона генетика.
У почетку је све деловало конфузно – теорија, задаци, повезивање градива које није ни слично ономе што се прелази на редовним часовима.
Али препустила сам се. Одлучила сам да покушам, са што мање стреса и што више уживања у самом градиву.
Већи део зимског распуста прошао је у вежбању задатака из генетике, понављању теорије и враћању самопоуздања за први ниво такмичења после једногодишње паузе.
Наставак Анђелкине приче – од првих 100 бодова до републичког такмичења – следи…
🏆 Када се труд врати
Предајем тест и чекам резултате…
100 бодова.
Труд се исплатио.
Прелазим на следећи ниво. Области се понављају, али је сада ниво и те како тежи, јер следи окружно такмичење у Средњој хемијској школи у Шапцу.
Трема је сада већа, као и конкуренција. Гимназијалци врло често заузму сва висока места на ранг-листама.
Захваљујући томе, моја концентрација била је на завидном нивоу.
Након израде теста нашли смо се у канцеларији, сви ученици који су радили исти. После неколико сати чекања на резултате, прилази нам професорка из хемијске школе и почиње да изговара имена и број бодова.
Чекам да чујем резултате…
„88 – Анђелка Весић, Медицинска школа Шабац.“
„Извините, можете ли да поновите?“
„Анђелка Весић, 88 бодова, треће место и пласман на републичко. Шта није јасно?“
Срећа у мени била је неописива, јер сам дубоко у себи знала да ћу једног дана завршити мисију започету на републичком такмичењу из биологије у осмом разреду, када сам освојила 82 бода.
🌿 Пут до републичког такмичења
Припреме за републичко такмичење биле су много захтевније од претходних, јер су захтевале да за месец и по дана пређем три нове, обимне области.
Уторак увече био је резервисан за биологију. После свих редовних школских обавеза остајала сам до касно будна како бих све постигла.
А као шлаг на торту, устајала сам рано како бих стигла на претчас из биологије који сам имала сваке среде.
Области које сам прелазила углавном су се базирале на животињама. У основној школи су ми управо те области често остајале недовољно јасне, као у магли, јер је већина мог фокуса увек била на људском телу.
Биљке сам добро познавала и пре биологије, јер у мом смеру предмет фармакогнозија има важну улогу у упознавању са њима.
🧬 Тренутак када схватиш да можеш
Такмичење се приближавало, а ја сам већ била презадовољна јер сам осећала да знам.
Знала сам типове инсеката, знала сам да детаљно опишем ваљкасте и чланковите црве, знала сам како функционише транспортни систем биљака, знала сам све о папратима, о маховинама…
„Можда некоме све то звучи бесмислено, али мени је значило много – јер сам коначно савладала оно чега сам се највише плашила.“
Седим у амфитеатру на ПМФ-у у Новом Саду. Тест је испред мене, време израде почиње.
Окрећем папир и читам.
Први утисак: познато.
Све ми је било познато. Није било ничега што сам први пут видела. Тај осећај је био невероватан.
Управо тај тренутак био је доказ да сам успела да пређем књигу за гимназију и будем једна од пет ученика медицинских школа, поред деведесет ученика из гимназија на такмичењу.
„У том тренутку резултати више нису били најважнији. Најважније је било то што сам била ту.“
Неколико сати касније стигли су резултати.
87 бодова.
Успела сам.
Нисам освојила место, али сам успела. Питате се како?
„Победила сам себе из осмог разреда, а то је заправо највећи успех.“
🤍 Људи без којих ова прича не би постојала
Али овог успеха не би било да у овој причи није била моја другарица Сара Грујић.
Био је то један обичан дан у школи. Улазим у кабинет за биологију и седам поред ње.
„Анђелка, пријавила сам нас да поново идемо на републичко, само да се овога пута познајемо, не као у осмом разреду.“
„Али, Саро, генетика…“ – рекла сам спуштајући ранац и полако седајући. „То је претешко.“
„Можемо ми то.“
То је било оно што је рекла и тада је све кренуло.
Највише ми је жао што на крају нисмо биле заједно на републичком, већ само на школском и окружном, али знам да ћу ја бити та која ће следеће године рећи:
И наравно, ништа од овога не би било могуће без професорке Соње Лукић, којој сам неизмерно захвална на труду, раду и времену које ми је посветила.
„Верујте у себе, трудите се и будите и ви некоме Сара.“
Срдачан поздрав, чувари радости.
Ваша Анђелка Весић
Ажурирање приче о Анђелки (јул, 2025)
Са великом радошћу делимо ново писмо које смо добили од наше Анђелке, ђака генерације и поноса наше заједнице. Њени први кораци у средњој школи, као и успех који наставља да ниже, сведоче о истрајности, зрелости и љубави према знању. Ово писмо додато је као наставак њене инспиративне приче – захвални смо што са нама дели своје утиске, сећања и савете.
Драги моји Чувари радости,
Јављам вам се након успешно завршене прве године средње школе.
Након завршетка Основне школе „Јанко Веселиновић“ у Црној Бари, уписала сам Средњу медицинску школу „Др Андра Јовановић“ у Шапцу, и одабрала смер фармацеутски техничар. Имала сам велику жељу да упишем овај смер, да се школујем у тој школи – и успела сам. Нова школа, нови професори, предмети, друштво… Све је у почетку било веома необично – сусрет са свим оним чему сам се радовала током основне школе. Али, успела сам да се прилагодим и наставим да уживам у школовању које сам са великом жељом ишчекивала.
Колико год била тешка и изазовна, ова школска година је била лепа и занимљива. Упознала сам нове људе, проучавала предмете који ме интересују, било ми је забавно на часовима, научила сам много тога од нових професора. Још од првог дана школе знала сам да нисам погрешила – да сам одабрала добру школу. Никада нећу заборавити какав је био тај први дан: како сам се осећала ходaјући по први пут ходницима велике Медицинске школе. Иако је био тек почетак, осећала сам понос што сам баш ту, и сматрала да сам то заслужила својим трудом и радом у основној школи.
Била сам пресрећна само због свог присуства, а атмосфера у школи доносила је посебну чар. Обожавала сам да проводим време у фармацеутском кабинету, у белом мантилу, на часовима праксе. Свака оцена, сваки фармацеутски препарат, сваки школски успех били су ми мотивација за даље, јер ипак – уписала сам смер у овој школи који се сматра најизазовнијим.
Било је и тешких дана – оних када има превише обавеза, када нема мотивације за даље, када ме савлада умор. Али, довољно је било да се сетим да сам сваким даном све ближе томе да постанем неко ко ће остати упамћен и у Медицинској школи, као што сам била и у основној. Подршка породице и пријатеља у тим тренуцима је веома важна – а ја сам је имала.
Волела бих да свако ко жели да упише исти смер зна – препоручила бих га, зато што се у њему стиче изванредна дисциплина у сваком смислу, пуно знања и искуства, као и много лепих успомена са људима које упознате у тој школи.
А ничега од тога не би било да нисам имала добру основу из основне школе. Због тога сам неизмерно захвална наставницима из своје основне школе – захвална на дисциплини коју сам тада стекла, на жељи за стицањем новог знања и свему чему су ме научили. Јер то је био темељ за све што ме је сачекало у средњој школи.
Ово је била још једна школска година у којој сам себи показала да могу, да је и оно што се чини немогућим – ипак могуће. Показала сам да се труд увек исплати, и доказала малој Анђелки да је успела – да ни средња школа није толико тешка као што су говорили. Већина људи је осликавала овај смер као нешто неописиво тешко, напорно, изазовно, па је зато успех који сам постигла донео још већи осећај среће.
Иако су моји хобији као што су цртање и читање током школске године били у малом заостатку, са почетком распуста враћају се на велика врата. Важно је знати – без обзира на мањак слободног времена, успела сам и ову школску годину да завршим са успехом 5,00.
Хвала вам што чувате радост!
С љубављу,
Анђелка Весић
својим залагањем постаје ђак генерације!
Своје образовање је започела у ИО у Глоговцу. Родном месту Јанка Веселиновића по ком школа носи име.
У петом разреду школовање наставља у школи у Црној Бари. Каже да је веома захвална својој учитељици која јој је дала одличну основу за даље напредовање.
Највеће љубави су јој српски и биологија
Истиче да јој је највећи успех 98/100 бодова на такмичењу из Биологије (окружни ниво). Значајне резултате је остварила из српског и биологије.
Немам узоре. Имам циљеве. Сваки циљ који себи поставим посматрам као некакав пројекат на ком се мора радити да би се постигли резултати. Највећи изазови су биле припреме градива за такмичења. Због обавеза које сам имала у школи, нисам имала много слободног времена.
Ми смо корона-генерација. Када смо прешли из школе у Глоговцу у школу у Црној Бари, нисмо одмах упознали све ученике у одељењу јер је један део похађао наставу од куће. Због тога смо се мало дружили и жао ми је што нисмо имали оно што јесу генерације пре нас.
Анђелка је уписала Средњу медицинску школу у Шапцу (фармацеутски техничар).
Она је понос свог Глоговца, Црне Баре,
Богатића и Мачве!
Ауторка: Катарина Кулезић
Аутор фотографијa: Перица Петровић